Mina mu u ratu otkinula stopalo, devet dana na Komaru čekao da umre, spašen u Travniku
photo: Večernje Novosti
Naši ljudi...

Mina mu u ratu otkinula stopalo, devet dana na Komaru čekao da umre, spašen u Travniku

Poslije 22 godine, ponovo su se sreli Nikola Barišić, bivši borac iz Krajine, i doktor Mirsad Granov, prvi hirurg bolnice u Travniku tih ratnih godina. Doktor Granov je Nikoli u oktobru 1995. amputirao noge i spasao glavu.

Od decembra 1995. se nisu vidjeli…

Barišić je do “Oluje” bio borac Vojske Republike Srpske Krajine. Kada su Hrvati “prodrli”, nije htio da se preda. Sa Svilaje, preko Dinare pješke je krenuo ka Srbiji. I tako, išao je od 8. avgusta od kraja oktobra. Oko dva i po meseca. Na planini Komar, nad Lašvom, iznad Donjeg Vakufa i Travnika, Nikola je nagazio na protivpješadijsku minu.

Devet dana sa otkinutim stopalom čekao je da umre u planinskoj kolibi dok ga nisu našli bošnjački vojnici.

Dr. Mirsad Granov, rođeni Sarajlija, u Travnik je došao na “specijalizaciju” 1973. Učio je hirurgiju kod čuvenog doktora Ante Rakidžije, sedamdesetih, ličnog ljekara cara Hajla Selasija. U gradu na prelijepoj Lašvi se oženio i sa Nermirom izrodio djecu. Godine 1991. imenovan je za direktora bolnice i tako to stoji već 26 godina. U ratnom kotlu srednje Bosne sve vrijeme je rukovodio bolnicom.

A poslije svega što je preturio Nikola, čovek bi rekao da nema od čega više da strepi. Na težačkom licu ucrtano mu je da je “umirao” više puta. Ipak u čuvenoj novosadskoj kafani “Bela lađa” u minuli petak “lomio” je palčeve na rukama:

Ako je rekao da će doći, Mirsad će doći. Nemam veće želje nego da ga vidim. Glavu mi je spasao, imenom me svojim zaštitio u bolnici. Pazili su me kao “svog” a ja sam bio vojnik druge uniforme – pričao je Nikola naprečac dok se čekao gost.

Doktor iz Travnika je kasnio desetak minuta. Kada se pojavio sa suprugom i najboljim prijateljima Kemom i Senadom bilo je jasno da mu je”stalo” do susreta. Ne bi dovodio najbliže u Novi Sad na simpozijum o laparoskopiji – da nije…

Ne dao Bog nikome!

Ne ponovilo se…

Samo kada si živ…

Ne bi da vas nije bilo!

Bilo je na početku malo stegnuto ali ništa što fruškogorsko vino ne može da riješi…

– Nisam ja odbio da se predam jer sam heroj nego što sam strahovao za glavu – krenuo je u priču Nikola poslije neke čaše. Brata sam nagovarao da krene sa mnom ali nije htio. Onda sam se tri dana krio iznad kuće na Cetini da bi potom prvi put krenuo preko Dinare. Kada sam vidio hrvatske tenkove, na Grahovskom polju, vratio sam se.

Nikolu su primjetili i Unproforci tog avgusta ali ga nisu smjeli primiti u logor. Spazili su ga i Hrvati u blizini kuće, pucali na njega ali se nisu usudili u planinu. Neko vrijeme živio je u pećini, zatim je drugi put krenuo preko Dinare i opet se vratio da bi iz trećeg puta preko Kazanaca i Tičeva stigao iznad Šipova pa u Janj i na planinu Komar.

– I meni je u ratu bilo ,”ne ponovilo se” – uzeo je reč i Mirsad. Godinu ranije postao sam direktor bolnice sa slabim znanjem iz ratne hirurgije. Oko nas ratovale su tri vojske svako protiv svakog. Išao sam usred rata po majku u Sarajevo i doveo sam je poslije 28 sati puta kroz pakao. Djeca mala, ranjenika svugdje, bolnica pogođena, srećom bez žrtava…

Doktor iz Travnika izdvaja detalj iz rata kada mu je usred operacije medicinska sestra saopštila da mu je stan pogodila granata. Otrčao je kući pošto što je završio operaciju. Geleri su promašili kćer Leilu za milimetar. Majka je srećom pozvala a ona zastala kada je grunulo…

– Šta sam jeo, dok sam dva i po meseca putovao – ponavljao je pitanje Nikola i pravdao se da slabo čuje. – Išao sam preko vojničkih rovova. Vojnici uvek ostavljaju konzerve za sobom. Bilo je kupina, drenjina, jabuka a bogami za mnom su išli i vukovi. Onako unezvjereni od pucnjave. Kada sam došao na Komar i krenuo ka jednom rovu, stadoh na “paštetu”.

Ode noga…

Nikola je košuljom uvio razmrskano stopalo i odvukao se do napuštene šumske brvnare. Devet dana je pio samo vodu iz ostavljenih vojničkih sanduka municije. Onda su naišli vojnici Armije RBiH, a on se izvukao ispred kolibe. Molio je da ga ubiju.

Oni su ga odnijeli u Travnik.

– Kada je krenulo ludilo bolnicu u Travniku je napustilo jako malo osoblja. Glavni anesteziolog Saša Živanović iz Surdulice je ostao i još niz medicinskih setara pravoslavne vjere. Jedan do drugog kod nas su ležali ranjeni Srbi, Hrvati i Bošnjaci. Nikada se nisu posvađali – govorio je doktor Mirsad u pauzama Nikoline priče. Oficiri Armije RBiH su znali da dođu u bolnicu i neki su bili začuđeni ustrojstvom.Uvek sam im odgovarao da bez pomoći kolega Srba ne bih mogao da održim bolnicu. Neki su se čudili, ali su svi razumjeli.

Nikola Barišić potom priča “kako se on ne sjeća baš svega u Travniku”. Pamti dobro samo lik Granova.

– Bio sam u bunilu kada su me spustili sa planine. Kažu kost i koža. Pošto sam se probudio poslije amputacije noge vidio sam da pored mene sjedi vojni policajac. Kada sam potpuno došao sebi, nije ga bilo. Valjda je dr Mirsad nešto rekao.

Doktor Granov je na ovom mjestu širio ruke…

– Svako ko je ranjen došao u bolnicu imao je njegu. Nisi jedini Nikola. Sa mnogo ranjenih boraca i danas sam “brat”.

Barišiću je početkom novembra 1995. u bolnici amputirana i druga noga. Smrzla se u planini. Neko vrijeme proveo je u bolnici odakle je početkom 1996. razmjenjen.

– Da vas nije bilo ko zna gde bih završio – pričao je Nikola.

Mirsad je rekao da su njih dvojica “braća po životu”.

Mina mu u ratu otkinula stopalo, devet dana na Komaru čekao da umre, spašen u Travniku
photo: Večernje Novosti

NAJBOLjI MENADŽER

DOKTOR Mirsad je za svog života “zaradio” mnoga priznanja. Posljednje je bilo molba Travničana da i u 70. još četiri godine ostane na čelu bolnice. Za Novu 2017. u Banjaluci proglašen je za najmenadžera u Bosni jer njegova bolnica, jedina u regionu, godinama posluje pozitivno. Ipak najdraže mu je priznanje “Neizlječivi Travničanin”.

– U tom ratu, “čisti” su ostali oni koji su znali da se on mora završiti. Ja sam znao…
“KRAJIŠKE”

Nikola danas živi u Batajnici. Ima proteze na obje noge ali gura nekako. Velika želja mu je bila da ponovo sretne svog spasioca.

“Krajiške novine” su organizovale susret.

Izvor teksta i fotografija: Večernje novosti, Beograd

(Tekst i fotografije preneseni uz pismenu saglasnost vlasnika autorskih prava)

error: Nije dozvoljeno kopiranje i prenošenje sadržaja!